Propis namjernog i svjesnog zaklinjanja nečim (nekim) što onaj ko se kune smatra uvaženim i poštovanim

Zakletva na ovaj način predstavlja veliki širk, jer onaj ko se kune veliča i cijeni ono čime se kune, kao što se cijeni i veliča Allah, ili više od toga.

Nekada se čak zaklinje Allahom na nešto što je laž, ali kada se zaklinje evlijom, uvijek se govori istina.

Šejh Sulejman veoma jasno podvlači ovu činjenicu. Kaže: „Kada se od nekih obožavaoca kabura traži zakletva Allahom, oni se Njime mogu zakleti i kad istinu i kada neistinu govore, ali kada se zatraži zakletva šejhom, njegovim turbetom, ili životom, oni za njom ne posežu osim ako govore istinu.

Bez imalo sumnje, ovo je veliki širk, jer onaj ko se kune više se boji onoga čime se kune i više ga veliča i uvažava nego što se boji i veliča Allaha.”[1]

Onaj ko se kune na ovaj način čini širk u veličanju koji ga izvodi van okvira islama.

Imam Nevevi veli: „Naši učenjaci kažu: ‘Ako onaj ko se kune nečim smatra to čime se kune uvaženim i veliča ga poput Allaha, onda je učinio djelo nevjerstva.’“[2]

Onaj ko se kune ovim oblikom zakletve čini širk i u uluhijjetu i u rububijjetu.

Širk u uluhijjetu je zbog toga što se boji da ga onaj kojim se zakleo ne kazni, ukoliko prekrši zakletvu.

Ovo predstavlja iskazivanje strahopoštovanja prema nekome mimo Allaha, a znamo da je strahopoštovanje ibadet, a činjenje ibadeta nekome pored Allaha je veliki širk, bez imalo sumnje.

A širk u rububijjetu je zbog toga što onaj ko se kune evlijom smatra da ono čime se kune ima snagu i moć da mu donese nedaću ukoliko prekrši zakletvu ili slaže. Smatrati da neko ima snagu da, pored Allaha, djeluje na zbivanja u svijetu je veliki širk, bez imalo sumnje.

Pojašnjavajući zbog čega je zakletva evlijom veliki širk, šejh Albani kaže: “Iz njega[3] se izuzima onaj ko se kune evlijom, jer onaj ko se kune evlijom boji se da ga ne zadesi kakva nedaća ili nesreća ako prekrši zakletvu, a toga se ne boji ako se lažno Allahom zakune.

Kada se od nekih neznalica koje još nisu spoznale ispravno značenje tevhida zatraži da se zakunu Allahom, u situaciji kada se nečije pravo uzurpira, oni to učine, pa makar to bilo i laž, a kada se zatraži zakletva nekim evlijom, neće da se zakunu ako se radi o laži, nego priznaju svoju grešku.

Zaista je istinu kazao Uzvišeni Allah:

Većina ovih ne vjeruje u Allaha, nego druge Njemu smatra ravnim.[4]“[5]

[1] Tejsirul-azizl-hamid, str. 602-603.

[2] Revdatut-talibin, 8/7.

[3] Tj. iz širka u izrazima koji ne izvodi van okvira islama. Pogledati: Albani, Silsiletul-ehadisis-sahihah, 5/71, novo izdanje, 1415, Mektebetul-me’arif, Rijad.

[4] Jusuf, 106.

[5] Pogledati: Silsiletul-ehadisis-sahihah, 5/71, i Ed-durrun-nedid, str. 52.