Objava i razum nisu u koliziji

Stav koji su zastupale prve generacije muslimana jeste da ni u kojem slučaju nema kolizije između zdravog razuma i vjerodostojnog teksta Objave.

Oni su smatrali da sva mišljenja koja se razlikuju od stava šerijata, da je ustvari to vid iluzije¹, jer ono što je potvrđeno šerijatom ne može nikako da bude greška, za razliku od onoga što ljudski razum zaključi, imajući u vidu da je on izložen greškama, prohtjevima i neznanju.

Ibn Tejmijje kaže: „Upravo iz tog razloga, ne postoji u citatima nikog iz prvih generacija nešto što ukazuje da se neko od njih suprotstavio Kur’anu svojim razumom, mišljenjem, analogijom, niti pak nekim duhovnim iskustvom (zevk), ekstazom (el-vedžd) ili otkrovenjem (el-mukašefa).

Niko od njih nikada nije kazao da je Objava u koliziji sa razumom, a pogotovo da daje prednost razumu nad Objavom.“²

Istina je kod ehli-sunneta da nema kolizije između Objave i zdravog razuma.

Objava, tj. Kur’an, koji je Allahov govor, i vjerodostojni Poslanikov govor nikada ne mogu biti u kontradiktornosti za zdravim razumom koji je čist od prohtjeva i novotarija.

Allah je dao Objavu i stvorio je razum da o njoj razmišlja, oboje je od Njega, i zato nije moguće da budu u koliziji. Tome je Ibn Tejmijje posvetio knjigu od 11 tomova, i nazvao je: Der’u te’arudil-akli ven-nakl.

Ibnul-Kajjim kaže: „Ta navodna kontradiktornost između razuma i Objave je osnova svakog nereda u društvu. Ona je u suprotnosti s pozivom poslanika po svim osnovama.

Poslanici pozivaju u davanje prednosti Objavi nad mišljenjima i razumom, a njihovi protivnici pozivaju u suprotno.

Sljedbenici poslanika dali su prednost Objavi nad razumom, a sljedbenici Iblisa, ili nekog od njegovih zamjenika, dali su prednost razumu nad Objavom.“³

El-Evzai veli: „Drži se tradicije i predaja prvih generacija, makar te ljudi i napustili, i čuvaj se mišljenja ljudi, pa makar ti ih ljudi ukrašavali.“⁴

Šehrestani u svome djelu El-Milel ven-Nihal kaže: „Znaj da se prva šubha (sumnja, nejasnoća) desila Iblisu, Allah ga prokleo. Njen uzrok bio je davanje prednosti ličnom razumijevanju nad vjerskim citatom, kao izabir slijeđenja prohtjeva umjesto podčinjavanja naredbi, te smatranje vatre od koje je stvoren boljom materijom od zemlje od koje je stvoren Adem.“⁵

Alija veli: „Da se vjera uzima shodno logici i razumskim zaključcima, logično bi bilo da se mesh rukom čini po donjem dijelu stopala.“⁶

Omer b. Abdulaziz veli: „Pored sunneta Poslanika niko nema pravo na mišljenje.“⁷

Ebu Kulabe kaže: „Ukoliko bi ti čovjeku kazivao Sunnet, i on ti kaže: ‘Ostavi se toga, daj nam Kur’an.’, znaj da je takav u zabludi.“⁸

Ove riječi prokomentarisao je Zehebi, kazavši: „Ukoliko vidiš nekog apologetičara novotara kako govori da se ostavimo Knjige i ahad predaja, i da koristimo samo razum, znaj da je on neznalica.

Ukoliko vidiš putnika (ka Allahu) kako govori da se ostavimo Objave i razuma, te da se oslonimo na zevk (duhovno iskustvo) i vedžd (ekstazu), znaj da je to Iblis koji se pretvorio u lik čovjeka ili se u njega nastanio.

Ako osjetiš slabost, udalji se i bježi, a ako ne onda se bori i prouči mu Ajetul-kursijj.“⁹

Apologetičari poput mu’tezila, ešarija i maturidija, kao i racionalisti, daju prednost razumu nad objavom, pa ukoliko se tekstovi objave ne slažu sa njihovim razumom tumače (te’vile) ih onako kako im odgovara-ukoliko je u pitanju Ku’ran, dok ahad predaje u potpunosti odbacuju.