Propis zikra zajednički i glasno

Zajednički zikr s podignutim tonom je uvedena novotarija koja nema uporišta u islamu, jer Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, takvo nešto nije praktikovao niti je naredio, niti je ljude podsticao na takav vid zikra.

Da je on kojim slučajem to praktikovao, naredio ili druge podsticao, ta praksa bi do nas bila prenesena. No međutim, njegova praksa je bila da zikr čini tiho.

Zikr, u svojoj osnovi, propisano je i vrlo pohvalno djelo, ali način na koji se on izvodi (zajednički zikr s podignutim tonom) nije šerijatom propisan.

Podizanje glasa prilikom zikra, džematski i zajednički zikr, predvođenje drugih tokom njega, i njihovo ponavljanje istog, nije u šerijatu ispravno djelo.

Musliman mora da se prilikom zikra pridržava načina koji su određeni šerijatskim tekstovima i uputstvima Poslanika po tom pitanju, jer je usaglašenost ibadeta sa praksom Poslanika jedan od uslova da ibadet bude primljen kod Allaha.

Zikr je ibadet, a ibadet je kabul (prihvatljiv) samo ako se podudara sa praksom Poslanika, jer načini obavljanja ibadeta su određeni Objavom, i niko nema pravo da mijenja načine obavljanja ibadeta po svome nahođenju, jer na takav način uvodi u vjeru ono što nije od nje.

Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, veli: „Ko uvede u vjeru nešto što nije od nje, to mu neće biti primljeno.“^[1] – tj. odbija se i nije kabul.

Pravilo prilikom činjenja zikra jeste da se on čini tiho, kao što Uzvišeni kaže:

I spominji Gospodara svoga ujutro i navečer u sebi, ponizno i sa strahopoštovanjem i ne podižući jako glas, i ne budi bezbrižan.[2] – “tj. nemoj podizati ton, nego samo toliko da sebe čuješ, kao što u ajetu stoji:

 traži sredinu između toga[3] – tj. između glasnog i potpuno tihog izgovaranja, što ukazuje da je podizanje glasa prilikom zikra zabranjeno.“[4]

Ibn Kesir, tumačeći ovaj ajet, veli: “…tj. spominji svoga Gospodara u sebi, a ne naglas, i sa strahom i nadom. Zato Uzvišeni kaže:

…i ne podiži jako glas[5].

Dakle, lijepo je da to bude tihi izgovor, a ne dozivanje i podizanje tona.“[6]

Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ukorio je ashabe kada su glasno izgovarali tekbir, što ukazuje da je njegovo uputstvo bilo da se zikri tiho.

Od Ebu Musa’a Eša’rija, radijallahu anhu, prenosi se da je rekao: “Bili smo sa Allahovim Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, na putovanju, i ljudi su podigli glasove izgovarajući tekbir, pa je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: ‘O ljudi, sustegnite se! Vi ne dozivate gluhog niti odsutnog, nego dozivate Onoga koji sve čuje, koji je blizu i koji je s vama.’ Ja sam bio iza jahalice Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i govorio sam: ‘La havle ve la kuvvete illa billahi. / Istinska snaga i moć samo je kod Allaha.’“[7]

Imam Nevevi, u komentaru ovog hadisa, veli: „Spustite svoje glasove, jer čovjek podiže glas kako bi ga čuo sagovornik, a vi se obraćate Allahu, Njega dozivate, a On nije ni gluh ni odsutan, nego čuje i blizu je. S vama je On Svojim znanjem i obuhvata vas.

Hadis ukazuje da je lijepo spustiti glas prilikom zikra, osim u slučaju kada se ima potreba za njegovim podizanjem.

Kada čovjek spusti svoj glas, to mu je poniznije i na takav način izražava veću skrušenost i poštovanje.

Ako ima potrebe da se glas podigne, onda ga treba podići, onako kako je preneseno u hadisima.“[8]

Abdullah b. Mesud ukorio je one koji su sjeli da zikre džematskim zikrom.

Ebul-Bahteri kazuje: „Neki je čovjek kazao Ibn Mesudu da određena skupina sjedi u džamiji nakon akšama. U njoj ima čovjek koji govori (predvodi zikr): ‘Donesite tekbir toliko i toliko, recite subhanallah toliko i toliko, zahvalite Allahu toliko i toliko.

Abdullah b. Mesud je kazao: ‘Kada ih opet vidiš da to čine, saopšti mi.’ Kada su opet sjeli, došao mu je neki čovjek i saopštio mu, te je Ibn Mesud došao i kazao: ‘Tako mi Allaha osim kojeg drugog (istinskog) boga nema, vi nepravedno činite novotariju ili ste učeniji od ashaba Muhammeda.’

Amr b. Utbe tada reče: ‘Mi samo molimo Allaha da nam oprosti.’, a on reče: ‘Imate (Poslanikov) put i njega se držite, jer ako se njega budete pridržavali, daleko ćete stići, a ako budete išli desno i lijevo, zaista, daleko ćete zalutati.“[9]

Ovo je potpuno identična situacija kao što se radi u Bosni poslije namaza, mujezin (naglas) predvodi zikr, a ostali ponavljaju za njim, zatim još na to dodaju i nove zikrove, pa još čine zikr poslije suneta, a ne poslije farza kako je radio Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. 

Prenosi se od imama Ebu Hanife da je kazao: „Učenje tekbira naglas je novotarija u svojoj osnovi, jer se radi o zikru, a sunnet prilikom zikra jeste da se čini tiho, jer Uzvišeni veli:

Molite se ponizno i u sebi Gospodaru svome.[10]

A Allahov Poslanik veli: ‘Tiha dova je najbolja.’[11]

To je iz razloga što je takav zikr ponizniji i usklađeniji sa lijepim ophođenjem, i na takav način se udaljava od pretvaranja. Ovo pravilo ne smije se ostaviti, osim ako postoji drugi dokaz koji nešto posebno precizira.“[12]

Pojašnjavajući dodatne novotarije (bid’a idafijje), imam Šatibi veli: „Primjer tome je glasni i zajednički zikr koji je poznat među sufijama ovog vremena. Između tog i šerijatom propisanog zikra je velika razlika i udaljenost, oni su sušta suprotnost.“[13]

Imam Zerkeši veli: „Sunnet je da se zikrovi uče tiho, osim kada se radi o telbijji.“[14]

Dakle, zikrovi u ovoj formi su novotarija jer nisu u skladu sa praksom Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i ashaba. Od njih takav vid zikra nije prenesen, nego se prenosi negiranje ovakve forme zikra.

Nema sumnje da svako djelo koje nije usaglašeno sa praksom Poslanika i ashaba predstavlja novotariju i zabludu, jer da je bilo dobro, Poslanik bi ga praktikovao, a ashabi bi ga u tome slijedili i to bi do nas kao takvo bilo preneseno.

Imajući u vidu da nije preneseno, znači da ga oni nisu ni praktikovali, a ono što tada nije bilo od vjere, ne može biti ni danas.

A kada je u pitanju poklanjanje sevapa od zikra umrlima i stizanja tih sevapa do njih, ispravno mišljenje je da ti sevapi ne stižu do umrlih, a Allah najbolje zna, jer za takvo nešto ne postoji dokaz.

Stizanje sevapa do umrlih je pitanje vezano za nevidljivi svijet (gajb), a on se ne može spoznati osim putem šerijata, i u tom polju djelovanje razuma, kijasa (analogije) i istihsana (pravne preferencije) je nemoguće.

Ovo pitanje slično je pitanju stizanja sevapa od učenja Kur’ana do umrlih. Već je u poglavlju o Kur’anu spomenuto nekoliko dokaza koji ukazuju da sevapi od učenja Kur’ana ne stižu do umrlih, tako da nema potrebe za ponavljanjem.

A onima koji dozvoljavaju zajednički zikr, dokazujući to činjenicom da se on rasprostranio među ljudima, možemo kazati: Da li je i kada okupljanje ljudi u činjenju određenog ibadeta bilo iznad onoga što je Allah propisao?

Argumenti su ono što je Allah propisao, praksa Poslanika i ashaba, a ne praksa određene skupine ljudi koji po svome nahođenju uvode u vjeru ono što nije od nje.

[1] Bilježi ga Buhari, br. 2697, str. 478; Muslim, br. 17, str. 762.

[2] El-E’araf, 205.

[3] El-Isra, 110.

[4] El-Džami’u li ahkamil-Kur’an, 7/355.

[5] El-E’araf, 205.

[6] Tefsirul-Kur’anil-azim, 3/538-539.

[7] Bilježi ga Buhari, br. 4202, str. 763; Muslim, br. 44, str. 1167.

[8] Šerhun-Nevevi li Sahihi Muslim, 17/26.

[9] Bilježi ga Ebu Nuajm, 4/380; Darimi, 1/286; Abdurrezzak, 3/222; Ibn Vedda, El-Bide’u, str. 35. Također, spominje ga i Sujuti u Hakikatus-sunneti vel-bid’ahu, str. 89, koji se naziva El-Emru bittiba’i ven-nehju anil-ibtida.“

[10] El-E’araf, 55.

[11] Bilježi ga Ahmed, 3/77, br. 1477; Ebu Ja’ala, 2/81; Ibn Hibban, 3/91; Hejsemi, 10/81, i svi oni bilježe verziju: „Tihi zikr je najbolji.“ Hejsemi veli: Bilježi Ahmed, Ebu Ja’ala, a u lancu se nalazi Muhammed b. Abdurrahman, b. Lebib, kojeg Ibn Hibban smatra pouzdanim, i veli: Prenosi od Sa’da b. Ebi Vekkasa. Kažem: „Slabim ga smatra Ibn Mein, a ostali prenosioci su oni koji su u Sahihu.“

[12] Beda’us-sana’i fi tertibiš-šera’i, 1/196.

[13] El-I’tisam, 1/506.

[14] Islahul-mesadžid minel-bide’i vel-‘avaid, str. 111.